O meni

Moja fotografija

Dani su mi obicno prekratki za sve ono sto zelim uraditi.Rijec DOSADA ne postoji u mojem rjecniku.

6. svi 2015.

Repriza mog posta

Negdje sam napisala da su danasnji blogovi zapravo ko nekad sto su nam bili dnevnici - rokovnici.Nekad smo ih pazljivo vodili, upisivali ono sto smo htjeli sacuvati od zaborava.
Eh a danasnji blogovi su bas pametno osmisljeni. Neko me je jednom pitao zasto imam nekoliko blogova.Rekla sam, za buduca pokolenja, za moju djecu, moje unuke.Naci ce se vec neko koga ce zainteresirati to napisano.
Na ovom kuharskom blogu  odavno ne pisem nista novo.Danas svi kuhaju, postavljaju svoje ali i tudje recepte i ja sam se tu malo ohladila. Ali vidim svracate vi meni ovdje :)
Zato I ovdje repriziram moje utiske sa mojih putovanja.
Ovog puta rijec je o mojoj Australiji.
Kako sam tada, 2009  ( vec je 6 godina proslo otada )  moj post nazvala,


  Australija, tako je pocelo



15 JANUAR 2009


15 januar 2009, cetvrtak
U 17:05 sa Düsseldofskog aerodroma ,poletio je moj avion na put u nepoznato,
u Australiju.Prva stanica bio je London,a onda odatle pravac AustralijA, SA TEHNICKIM stopom U Bankgoku.
Teklo je sve po planu.Iz Bangkoka smo poletjeli za Sydney,a onda iz Sydneya do odredista,do Melbourna.Ukupno je let trebalo EFEKTIVNO da traje kojih 25 sati.
Aliii,vec u avionu iz Londona za Bankgok pojela sam NESTO sto nije bilo ispravno,neki buckuris od jela sa finim nazivom.Osim naziva nista drugo nije lijepo bilo.Moj zeludac se mucio kojih 3-4 sata,da bi konacno reagovao.U MALOOOM wc-u Aviona Boeing 747-400
povracala sam cini se na kraju i dusu svoju.Moje komsije u avionu,ljudi uglavnom Azijskog porijekla gledali su me saosjecajno,tuzno.Bila sam jako malaksala,najradije sam pozeljela nazad svojoj kuci u moj krevet i punooo naninog caja.Naravno,neizvodljiva zelja.
Nakon promjene aviona u Bankgoku i nastavka leta za Sydney bilo mi je i dalje muka..Jos sam par puta povracala,i to me dokusurilo.
KONAAACNO
sletjeli smo na Sydneyski aerodrom uz 1 sat zakasnjenja,sto je bilo dovoljno da propustimo nas avion do Melbourna.slijedeci smo imali tek za 2 sata.
Pravo da kazem,nije mi bilo uopste mrsko.Jedna zena carinik,u Sydneyu,skuzila je da mi nje dobro,PREPOZNALA u meni nekog svog:)).BILA je Poljakinja porijeklom,a to znaci u dalekom Sydneyu isto sto i zemljakinja.Kupila mi je neke tablete za moje muke koje sam joj opisala,ZA MENE obavila formalnosti,smjestila me na udoban kauc u Gate pred moj let za Melbourne i rekla da ce me koji put jos obici dok ne poletim.
Pa zar to nije divna gesta zene koja samo geografski blizu mene i mog porijekla bijase,jer ona je u Australiji vec 40 godina a mojih je godina.
Bilo mi je TAKO ZIIIMA ,cvokotala sam ko prut,zubi mi cvokotali...U Sydneyu je tada bilo kojih 30°C,a ja sam sjedila u svojoj NJEMACKOJ bundi,futrovanoj i iznutra,podigla jos kragnu preko usiju.
Gledali me ljudi cudnih izraza na licu,a ja
u svojoj muci nisam ih skoro ni primjecivala.
Sjecam se,kad sam konacno sjela u avion za Melbourne,da sam ljubaznoj stjuardesi rekla da ne zelim NISTA NITI JESTI NITI PITI,
a onda sam ZASPALA ko mrtva.
Probudilo me rulanje tockova aviona o tlo Melbourna...Taj  1,5 sat leta za mene je  bio kao treptaj.
Vec sam bila nekoliko puta uzela one lijekove moje drage Poljakinje i bilo mi je lakse.
Moja Alma me docekala u Melbournu,i onda smo za kojih 20 minuta taxijem bile u njenom stanu.
Bilo je poslije podne po Australijskom vremenu,po mom bioritmu vise i ne znam bas tacno.Istusirala sam se,malo sa Almom popricala,nastojeci izdrzati do 6 sati popodne
a onda sam zaspala,kako mi Alma rece,ko beba.Nisam se mrdnula do sutra ujutro u zoru,bila sam ispavana i nekakvog osjecaja da vise nemam stomak.GADILA mi se i pomisao na hranu....Doslovno,imala sam strah bilo sta u kljun ubaciti.
uzela sam nekoliko zalogaja tosta
i bila sita.
TAKO
je poceo moj boravak Australiji.Ne ponovilo se,ni mom dusmaninu,kako to imamo obicaj da kazemo.